Kako sam mlatio praznu slamu
Mimi i Buci
Mnogi moji dragi prijatelji smatraju da mi je život bio bogat, pun raznih prijatnih i neprijatnih događanja, da sam bio “svedok mnogih fantastičnih stvari”i “karakterističan primerak svog doba”, pa su me često nagovarali da sve ono što sam u svom životu doživeo i preturio preko glave, zabeležim i opišem u nekakvim memoarima. Verovatno su u pravu, ali nažalost pisanje mi nikad nije bila jača strana. Pišem teško, u stvari mučim se pišući nikad zadovoljan onim što sam i kako sam napisao. Zato sam problem pisanja memoara pokušao bar delimično da rešim zbirkom prepisa i fotokopija raznih dokumenata iz svoje lične arhive. To su zapisnici, zvanična pisma, članci iz štampe, komentari, intervjui objavljeni u novinama ili emitovani na radiju, pisma prijateljima ili njihova pisma meni, njihove knjige, itd. Tako je nastala ova autobiografska knjiga koju sam nazvao “Kako sam mlatio praznu slamu”.
Knjiga naravno ne pokriva sav moj život. Na primer, gotovo ništa ne govori o za mene važnom predratnom i ranom posleratnom periodu (1938 – 1948) kada postajem i bivam ubeđeni komunista pošto mi je marksizam osvojio i razum i dušu. Za mene tada bila je to pre svega ideja zasnovana na apsolutnoj veri u svemoć nauke i kritičkog ljudskog uma. Ideja koja je u prvi plan isticala bratstvo ljudi, slobodu i pravičnost, i davala nekakav smisao inače besmislenom čovekovom postojanju i bitisanju. I koja je jedina mogla da nekako osmisli inače idiotsku nacionalnu i opštu istoriju koju smo u školi učili. To je naravno bila “velika iluzija”, ali iluzija koja je stvarala utisak da može da razjasni sve. Staljinova knjiga “Pitanja Lenjinizma”, slično Bibliji kod hrišćana, davala mi je jednostavne i direktne odgovore na sva pitanja koja su me u mladosti mučila. Stoga mi je tada sve bilo kristalno jasno, pa nisam ni imao nikakve dileme. Danas, međutim, pošto sam preživeo sramni, ali možda i samo privremeni, istorijski poraz projekta “izgradnje komunističkog besklasnog društva” u koji sam duboko verovao, svestan sam da su te mladalačke godine moga života bile godine koje su “pojeli skakavci”, no kojih se sećam s nostalgijom i bez ikakvog stida i kajanja pošto sam se sve vreme ipak borio na pravoj strani.
U knjizi takođe nema gotovo ništa o sledećem periodu (1950 – 1988) u kome duboko razočaran u jugoslovensku varijantu realnog komunizma i konačno spoznavši pravu istinu o “sovjetskom raju”, postajem otpadnik. Gajim duboki prezir prema politici uopšte a posebno prema komunističkim političarima koji su me godinama lagali, uključujući naravno i pre svega Tita, Kardelja, Rankovića i njima slične. Sa zakašnjenjem od punih 8 profućkanih godina, ipak uspevam da konačno otpočnem i uspešno završim studije medicine. Postajem lekar koji se ne bavi lečenjem ljudi, već radije naukom, laboratorijskim istraživanjima u imunologiji i edukacijom studenata medicine, o čemu se podrobnije govori u mojoj Stručnoj biografiji.
Ova knjiga, međutim, detaljno pokriva poslednjnih 15 godina (1989 – 2004) za koje smatram da su od posebnog značaja. Jer po meni, to su godine velikih iskušenja za pamet, poštenje i savest jugoslovenskih intelektualaca uopšte, a posebno srpskih. Tih godina velika većina njih pala je na ispitu zrelosti. Srpski intelektualci, kojima sam kao član SANU smatrao da pripadam, falsifikuju i izmišljaju istoriju, šire lažno rodoljublje, podstiču zločinački i bestidni rat, i raspamećuju svoj srpski narod tako da ovaj nekoliko puta po svojoj slobodnoj volji bira zločinačku vlast, nosa slike Miloševića čak i kada je jasno o kakvom se zločincu radi, i s cvećem ispraća tenkove s budućim Vukovarskim i Srebreničkim ratnim zločincima. Naravno da mi je veoma drago i da sam pomalo na to ponosan, što će se čitalac kad prelista knjigu, lako uveriti da ja ni jednog trenutka nisam “njima”, nacionalistima i “nebeskom narodu” pripadao, i da sam sve vreme bio prokazani “pacifista”, “evropejac”, “mundialista”i ”antipatriota”, jednom rečju pravi “anti-Srbin” koji je ipak sve vreme samo “mlatio praznu slamu”, iako je zamišljao da čini više od toga.
Materijal prikazan u knjizi podeljen je u devet poglavlja.
Prvo poglavlje sadrži zapis neobaveznog ”ponoćnog” razgovora o mom životu na Radio Slobodnoj Evropi iz koga se vidi da sam bio “Karakterističan primerak svog doba”(str. 2). A to će reći, od rane mladosti do 1948. antifašista, komunista i Jugosloven, odnosno diverzant i borac protiv fašizma i nacizma 1941, zatvorenik u mađarskim zatvorima i logoraš u koncentracionom logoru Dahau od 1941 do 1945, a po završetku Drugog svetskog rata radim kao obaveštajac pri jugoslovenskoj ambasadi u Parizu od 1946 do 1948. Posle toga, od 1948. do 1993, bio sam prvo zatvorenik pod istragom u komunističkoj Glavnjači, a zatim otpadnik od komunizma, pa konačno dosta uspešan istraživač u imunologiji, uvaženi profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i član Srpske Akademije nauka od 1983. Od 1993. do danas živim kao emigrant u Velikoj Britaniji koji 1996, hvalabogu, dobija britansko državljanstvo.
Oduvek sam se izjašnjavao isključivo kao Jugosloven nikad ne osećajući neku posebnu potrebu da naglasim da sam istovremeno i Srbin po ocu, odnosno Čeh po majci. Pre Drugog svetskog rata nisam s mojim jugoslovenstvom imao nikakvih problema. Docnije, međutim, je komunistička vlast tražila da uz Jugosloven dodam i “neopredeljen” što sam smatrao da je potpuno blesavo, pa sam to uprkos prisili odbijao da činim. Kao vrlo “opredeljen“ Jugosloven naravno da sam odmah čim su krajem osamdesetih počeli da rasparčavaju moju domovinu, činio sve da se tome suprotstavim. Od samog početka borio sam se kako znam i umem protiv nacionalizma svih boja koji je na sve strane počeo bujati, a posebno protiv srpske varijante nacional-komunizma na čijem je čelu stajao Slobodan Milošević sdušno podržavan ogromnom većinom srpske “intelektualne elite“ i njenih institucija: Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka, Srpskog udruženja književnika, itd . O tim mojim nastojanjima reč je u drugom poglavlju pod naslovom: “Za reformisanu Jugoslavije, protiv Miloševića“ (str. 40). Nama, u stvari šačici ljudi, koji smo nastojali da se sačuva Jugoslavija postalo je veoma brzo kristalno jasno da se bez neposredne međunarodne pomoći i intervencije Jugoslavija ne može spasti. Treće poglavlje pod naslovom: “Vapaj za pomoć“ (str. 110). ilustruje jedan moj više utopijski no realan pokušaj da zainteresujem međunarodnu naučnu javnost za podršku očuvanju jedne reformisane i demokratske postkomunističke Jugoslavije.
Zajedno sa svojom ženom Bucom i ćerkom Mimom, od samog početka smo aktivno učestvovali u svim javnim protestima protiv rata, protiv bombardovanja Dubrovnika, zvonili smo na uzbunu, palili sveće i nosili crni flor. Ja sam zajedno sa Gojkom Nikolišem u Akademiji više puta pisao i govorio protiv rata, a takođe jedan sam od 18 članova SANU koji su javno podržali ”Apel protiv rata”. O svemu tome govori se podrobnije u četvrtom poglavlju pod naslovom: “Za mir, protiv suludog rata” (str.132). U petom poglavlju pod naslovom: “Ono što nikakao nisam mogao prihvatiti” (str. 165) navodim citate iz raznih pisanija grupe članova SANU od kojih su većina bili ideološki tvorci čuvenog “Memoranduma SANU”. Citate sam sakupio 91/92 kao primere teza koje tada nikako nisam mogao prihvatiti zato što sam smatrao da se u njima falsifikuje i izmišlja istorija, širi lažno rodoljublje i podstiče zločinački rat. Godine 1995. konačno donosim odluku da “radi svoje čiste savesti i mentalnog zdravlja” podnesem ostavku na članstvo u SANU kako ne bih ostao u društvu osoba čije stavove ne samo da nisam prihvatao već i koje su “shodno mojim ličnim i prevashodno moralnim merilima… krive za zločine protiv mira i čovečnosti” zato sto su “raspamećivali srpski narod” a potom ga “podstrekivali … da otpočne i vodi besmislen i prljav rat”. Moja je ostavka izazvala različite reakcije o čemu se govori u šestom poglavlju pod naslovom: “Za čistu savest”(str. 212) Sledeće sedmo poglavlje pod naslovom: “Emigrant pod stare dane” (str. 266) sem o mojoj “političkoj” aktivnosti u emigraciji, usput diskretno govori i o tome da makoliko čovek sebe smatrao građaninom sveta on ipak u tuđini dosta pati zbog toga što je izgubio, i to nepovratno, svoju domovinu koja je imala lepo ime Jugoslavija i koju je voleo, a koju je zamenila nekakva druga, nekakva prvo SCG budibogsnama, pa zatim samo Srbija koja će verovatno na kraju da se svede na UŽAS, odnosno na beogradski pašaluk. A pati i zbog prijatelja koje je “tamo daleko”ostavio i koje možda, ili tačnije nikad više neće zateći. Sledeće, osmo poglavlje pod naslovom “ Rašomonijada” (str. 307) sastoji se od izabranih izvoda iz knjige moga prijatelja, velikog jugoslovenskog, odnosno srednje-evropskog pisca, Aleksandra Tišme, pod naslovom “Dnevnik 1942 – 2001”.
Šaca Tišma i ja smo bili školski drugovi počev od prvog razreda gimnazije “Kralja Aleksandra” u Novom Sadu. Do 1936. nismo nešto posebno drugovali. Uglavnom zato što je on, onako sitan i fizički neugledan kakav je bio, obično sedeo napred kao tihi posmatrač u prvoj klupi, dok sam ja, bučni, naočiti i krakati dugajlija, obično sedeo pozadi u zadnjoj klupi, družeći se tamo sa razrednim šegačima i ponavljačima, i zdušno sam organizovao i ušestvovao u raznim dečačkim nestašlucima. Međutim, godine 1936. Šaca, naš drug iz razreda Đurica M. i ja zbližavamo se pa više meseci zajednički maštamo i napaljujemo se da “bežimo u Afriku” – preko Sredozemnog mora jedrilicom koju ćemo ukrasti u Dubrovniku – i skupljamo novac da kupimo pištolj i što više šarenih đinđuva za zadobijanje seksualne naklonosti razbludnih Crnkinja kojih tamo u Africi ima koliko ti srce poželi, a i samo im je “ono” na pameti (kao i nama tada uostalom). Par godina docnije potpuno zaboravljam neostvarenu Afričku avanturu, odnosno zamenjujem je novom. Postajem politički veoma angažovan, član sam SKOJ-a i potpredsednik prokomunistički orijentisane literarne družine “Vuk Karađić” II muške gimnazije. Zbog “književnog priloga” pod naslovom “Ruku Rusiji !” zamalo da odletim iz gimnazije. Spasla me je donekle politička istomišljenost i dosetljivost moga profesora Bogdana Ćiplića koji potajice sklanja iz profesorske zbornice moj rukopis koji mi je iz ruku oteo Knjoka, profesor latinskog, i spaljuje ga, pa tako nestaje materijalni dokaz moga zločina. Većim delom, međutim, me spasava lično prijateljstvo mog oca Milutina sa direktorom gimnazije Svetislavom Marićem, uvaženim novosadskim masonom. Šaca se u to vreme drži nezainteresovano i po strani. Naravno, kao polu-Jevrejin on je deklarativno protiv Hitlera i nacizma, ali ga uopšte ne oduševljavaju niti privlače ni moj marksizam, ni moje rusofilstvo, niti razume ni prihvata moje opredeljenje da je borba protiv nacizma istorijska nužnost i svačija moralna obaveza. Njegova jedina briga i opredeljenje tada su bili da nekako što tiše i neprimetno preživi okupaciju i konačno postane pisac, i to svetskog glasa, i jedina strast osim čitanja i pisanja, su mu bile žene, u ljubavi amaterke ili profesionalke, ali u krevetu podjednako vešte. Naš nesporazum bio je dubok i velik pa stoga tada i gubimo kontakt koji će se produbiti mojim hapšenjem 1941., i koji će se tek posle rata, 1950. samo delimično obnoviti. U citatima iz Dnevnika 1942 -2001 koje navodim, Šaca piše o meni nazivajući me Simom, kao što su me zvali i drugovi u školi. Pišući on daje i sudove o meni koji se dosta razlikuju od predstava koje ja o sebi imam, a takođe opisuje zbivanja u vezi sa mnom kojih se ja drukčije od njega sećam. Ko je u pravu, stvarno ne znam. Ali to nije ni važno. Jer istina obično nije ono što jeste, već je ona ono što se posmatračima učini da jeste, pa nije ni čudo da istina obično ima više. Zato sam i poglavlje nazvao Rašomonijadom.
Poslednje deveto poglavlje pod naslovom “ Konac delo krasi” (str. 318) sadrži intervju moje današnje supruge Radmile Mileusnić, poznatije pod nadimkom Buca, koji je pod naslovom “Samo mozak definiše našu ličnost” objavljen u novogodišnjem broju “Danas”. To je jedan od dvadeset intervjua sa izabranim “najuspešnijim našim savremenicima” u 2003. godini. Buca je izabrana kao uspešni istraživač u neurobiologiji.
Krajem 80-tih, Buca i ja smo se zajedno aktivno uključili u sve vidove građanskog otpora režimu Slobodana Miloševića. Isti nas je suzavac gušio na trgu Republike 1991., ruku pod ruku smo šetali oko Skupštine javno protestujući protiv rata, oboje smo se s našim dubrovačkim prijateljima u Pionirskom parku javno zgražavali zbog divljčkog bombardovanja Dubrovnika, zajedno smo nosili istu traku crnog flora od Kalemegdana do Slavije, zvonili zvončićima i ključevima na uzbunu protiv rata, zagrevali jedan drugome smrznute šake prilikom paljenja sveća pred Skupštinom, i učestvovali na svim sastancima UJDI-a u Zagrebu, Sarajevu i pozorištu “Duško Radović”. Godine 1993. smo istim crvenim “Jugom” opet zajedno napustili Beograd u kome nam je zbog provale nacionalističkog ludila bilo odvratno dalje živeti, proputovali Evropu i nastanili se u Velikoj Britaniji gde smo nastavili da opet zajedno potpisujemo antiratne i antimiloševićske peticije, i da širom sveta šaljemo apele za podršku studentima i građanima Srbije kada su otrežnjeni od ludila konačno počeli da obaraju Miloševića. U stvari, u poslednjih 15 godina na koje se pretežno odnosi ova knjiga, ništa važno i bitno nisam zamislio, preduzeo ili učinio bez moje drage Buce. Ili ukratko: bez nje ne bih bio ja.
Tabaiba Bacha na Tenerifi, 2004